Време слава и празика осим што нам доноси радост, понекад може довести и до испољавања хроничне а још недијагностиковане болести. Нарочито када се томе додају појачани стрес коме смо у страху од коронавируса сви изложени, и епидемиолошке мере које налажу више седења код куће и изолацију.
Уколико током године живимо здраво, правилно се хранимо, довољно спавамо и имамо редовну физичку активност, организам ће бити у стању да се носи са стресом, са недовољно сна, вишком хране и алкохола. Међутим, уколико смо гојазни, имамо неуредан, стресан свакодневни живот, а уз то смо окружени дуванским димом, ово је идеално време да наше лоше навике буду окидач за откривање хроничних стања која су до тада била прикривена. Тако је и са дијабетесом. Он се често открива у стресним стањима по организам, као што су инфекција, дехидратација, разна болна стања.
О последицама корона вируса на оболеле од дијабетеса, иновативним терапијама које би биле спас за најугроженије и епидемији гојазности за портал Н1 прича ендокринолог, примаријус др Олга Васовић, доктор медицинских наука.
„Данас, у јеку пандемије често виђамо пацијенте код којих је дијабетес први пут откривен током инфекције ЦОВИД -19. Хормони који се ослобађају током инфекције могу довести до додатног повећања нивоа шећера у крви, када је организму потребно више инсулина, а тај додатни инсулин бета ћелије (ћелије панкреаса које синтетишу и ослобађају инсулин) нису више у стању да произведу и испољава се дијабетес. Код оних који дијабетес већ имају, долази до лошије регулације и пораста нивоа шећера у крви. Терапија коју су до тада примали није довољна и најбоље би било да се посаветују о даљој терапији са ендокринологом.
Дијабетес је хронична, подмукла болест која дуго остаје непрепозната. Сматра се да је при дијагностиковању разорено више од 50% бета ћелија панкреаса. Неретко су тада већ развијене хроничне компликације шећерне болести као што су болест нерава (неуропатија), бубрега (нефропатија), ока (ретинопатија). Међутим, најразорније компликације дијабетес даје на срцу и крвним судовима изазивајући убрзану и прогресивну атеросклерозу, која не ретко води смртном исходу услед инфаркта миокарда или шлога. Некада се при лечењу дијабетеса обраћала пажња само на нивое шећера у крви, али данас знамо да су компликације, посебно кардиоваскуларне оне које односе пацијента, и зато се приступ лечењу променио. Као резултат тога, појављују се иновативне терапије које не лече само дијабетес већ истовремено и компликације дијабетеса, од којих су најизраженији кардиоваскуларни проблеми, а најучесталија гојазност.
Дијабетес и гојазност су две пандемије које су захватиле свет пре пандемије ЦОВИД-ом 19. Ако узмемо у обзир да је 1975.године у свету само 6,4% жена и 3,2% одраслих мушкараца било гојазно, а да су пројекције за 2025.годину да ће од светске популације 21% жена и 18% мушкараца бити гојазно, можемо да сагледамо размере ове пандемије. Слично је и са дијабетесом, јер се сматра да је данас у свету од ове болести оболело 463 милиона људи старости 20-79 година. У Републици Србији имамо око 710.000 регистрованих оболелих од дијабетеса, а при том је и велики број оних код којих дијабетес још није дијагностикован.
Процене су да је око 90% особа које имају дијабетес тип 2 прекомерно ухрањено или гојазно. Гојазност је, као и дијабетес, стање инфламације ниског интензитета које води повећању тзв цитокина, истих оних које налазимо и током инфекције корона вирусом, посебно код тежих облика инфекције. Имајући све ово у виду, не изненадјују подаци да су оболели од дијабетеса у повећаном ризику од компликација, па чак и смртног исхода током инфекције корона вирусом.